Putovanja: Marići iz Bečeja


Već odavno spremam svog Mrkova za Marićima želja da me mine.
Mrkov je u međuvremenu ostao bez akumulatora, i kocka je pala na Taličnog Tomu sa besnim  u pikapom. 
U nedelju krenusmo kasom od miline. 




Blagorodne


Volim taj put kroz ravnicu... ravno, nigde brda sve je ravno - ravno mi je sveee...
Nanizane kućice kao na ogrlici slovačke mlade, šareni đerdani koji kao da poskakuju u ritmu samo njima znane tanane melodije plodnog beskraja.

Red crnice, red zelenog, red đerdana, red crnice, red zelnog, red đerdana i odjednom u tom blagorodu, za mene najblagorodnije ... kravice.
Toma je morao da zaustavi ljutu mašinu, jer ni u kom slučaju ne bih propustila priliku da pozravim blagorodne. Ne - to se meni nije moglo desiti.



Najlepše oči na svetu imaju kravice (posle njih najlepše oči imaju kamile) i svaki put kada ih  pogledam upijem od njihove dobrote, smirenosti i topline čitav okean mudrosti.



Pozdraviti život i pružiti ruku onome ko na ovom minusu strpljivo čuva ovu lepotu, je radost. Sećam se da sam bila tužna kada je iz našeg sela nestao poslednji konj. Kravice nisu nestale, mada ih je bivalo sve manje i manje...

Uvek sa tugom se setim gustih brčića koji su mi ostajali od mleka koje je nana tek prokuvala... jer danas uglavnom (ne)pijem mleko koje je voda samo malo belja nego voda, koje je uglavnom reciklirani prah nečega što neko naziva mlekom ... 

Zato sam se duboko naklonila, puna radosti što se ovakav prizor ipak (sve češće) može videti, ovom momku, njegovim psima koji pomno prate kravice u stopu, njegovom sivom prijatelju Magi i blagoronim.



Pitala sam pastira da li mu je teško. On je odmahnuo glavom i pričao o svojim šetnjama tamo-amo po pačnjacima. Kaže da je ponekad dosadno, na štamu ja rekoh da ima posao koji nam treba. 

Trebaju nam ljudi kao on , da čuvaju naša stada, trebaju nam stada koja slobodno šetaju poljima i koja gledaju sunce. I na kraju dok sam se pozdravljala sa njim rekoh mu da ima posao o kome mnogi od nas sanjaju - a to je rad sa životinjama, jer je mnogima ljudi i previše, uglavnom.


Toma Taični je za to vreme pokušavao da se oslobodi od ljubavi životinja koje su ga pratile u stopu. Ja sam videla da neko ima energiju koja privlači, ali ovako nešto nisam videla nikada. Kao da su omađijane, sve kravice i psi i Maga su krenuli za Tomom. 

Imam neku ludu teoriju, da ako želim da vidim da li je neko dobra čovek - onda ga posmattram u susretu sa životinjama i decom.
Životinje i deca nepogrešivo osećaju dobrotu. A dobrota nam treba ...


Burek u Zrenjaninu

Nema tu Bog-zna-šta da se kaže... ima da se jede...
Zrenjanin je meni dobro znan  grad. Drugari, dani piva, lebac.... najlepši lebac na svetu se pravi u Zrenjaninu... naorčito kada niste 3 godine uspeli da pronađete lebac pun, mekan, topao, sa okrajkom koji želite da odlomite još dok  se vraćate iz prodavnice. 

Naročito kada uglavnom jedete neki tost lebac star ko zna koliko i  neki tvrd koji omekani kada ga polijete vodom, malsinovim uljem i solju.. mislim sve je to OK ako se letuje, pa znate da ćete se vratiti u svoj grad gde vas čeka omiljena pekara ...

Toma je morao da se zaustavi kod pekare gde sam kupila 3 kile leba i dva bureka... Ali Toma je lebac od čoveka- pa se ne ljuti na mene razmaženu.
Pite su pite, ali burek je PITAC. (Kapor)


Kako da odolim? Kako, bre, da odolim bureku?
Prijatno!


Možda ste primetili da sam se ošišala. Divojačke kose guste su ostale kod moje Šišarke još prvog dana mog dolaska u Pančevo. I tako...  Nakon 14 godina opet puštam kosu...

 I konačno sam ovekovečila kuću koja mi se oduvek činila bajkovito, a koja se nije promenila još od mog detinjstva. Imam tako neku maniju da zamišljam šta bih i kako bih je uredila, onako kao dvroac sa čipkama i etarzijama ... Iskreno se nadam da je neće srušiti, jer ona je nekako utkana u sliku o Zrenjaninu, gradu koji ima toliko toga da ispriča... i lepog i manje lepog .... 



 U Bečeju gradu

Prođosmo Zrenjanin, prođosmo ravnice veliki deo i skro pred mrak (to je zato što je zimski dan kratak, a ne zato što smo zastajkivali da pogledam neki detalj sa slike) dođosmo u grad u kome je rođen Janika Balaš, Dejan Perić i koji je Eva Braun grupa ucrtala u rok mapu.


Autor fotografije Goran Marić
Dođosmo u grad koji su Marići ucrtali u moju mapu skrivenog blaga.

Marići iz Bečeja


Marići su ljudi koji se raduju životu, ljubavi, porodici, radosti postojanja.
Marići su jedna bogata porodica koju bi svako trebao da ima među prijateljima, jer oplemenjuju svakoga koga susretnu.

Čekali su nas na ulici ispred svoje kuće. Čekali kao nekada što me je čekala baka u selu, širom rašrenog srca, dok Džeki radosno poskakuje po drumu.




Marići, to nisu samo mama, tata, dve sestrice i baka. To su i jedan mačak, dva psića i ribice. Sve su to Marići  koji leče dušu.

Kada dođete iz nekog sveta gde se sve meri evrima i kvadraturom u kojoj živiš. Gde svako gleda da ti bude u blizini samo i jedino ako može da ima neke materijalne koristi od tebe, gde je bitno da li imaš orignal kopije bredniranog tekstila, gde truju životinjice jer su im beskorisne i nemaju prava da žive ako ne prave evre, gde se u besomučnoj težnji da se prevari gazi preko svih načela ljudksosti ...
 e pa, kada iz svega toga što vas lupa po glavi svakog trenutka, kada niste u svoja četiri zida  - kada iz arene sa ljudskim neljudima dođete kod Marića - vi se oporavljate i vraćate se životu, onom jedinom vrednom životu. 


Ana i Olivera - dva anđela

Marići imaju čutovorno dejstvo. Kako i ne bi. Oni jesu čudaci, čarobnjaci i zato su retki.
Čarobnjaci nas upozanju sa svrhom, sa radošću, lakoćom samo njima znanom.
Kažu da se peć koja je ogrejala celu kuću te večeri zove čarobna - ma nema to veze sa peću, ono što je ogrejalo te decembarske večeri je toplina doma.
A u domu dve devojčice su obasjale svaki kutak, svojom lepotom, darovitošću, osmehom.
U malom domu (ako merimo besmislenim kvadratima) se našlo mesta za neizmernu ljubav prema čoveku, životinici, znanju, kulinarstvu, radu, slavlju, razgovoru, rukotvorinama, ljudskosti ...

Marići imaju probleme kao i svi koji žive u neuređenoj zemlji u kojoj se ne ceni ništa osim bezobrazluka, ali ni u jednom jedinom trenutku nećete osetiti ni kapljicu gorčine u njihovim rečima, delima, pogledu - to je odraz njihove veličine.


Bilo je na stolu svakojakih đakonija  kao što dolikuje kući čarobnjaka. Ja sam navalila na krofne, naaajlepše krofne... iza mene, na slici,  su diplome i cestitke i radovi dva anđela Ane i Olivere, a na ruci je narukvica - dar od anđela,


Sve vreme su oko nas bila stvorenjca, draga, slatka, divna. 
Domba - mačak i Muca (pronađena na ulici slepa na jedno oko) i Džeki.
U velikim srcima je svemir dobrote za sve.


Priči nikad kraja, ostala bih mesecima u ovom kutku gde sve sjaji srećnim sjajem. 

Marići hvala Vam što ste me primili u vaš svet, jer sam bogata, prebogata od kada vas poznajem.
Jer ste mi u jednom sivom životnom trenutku, kada sam počela da gubim veru da ljudi postoje, vratili veru i volju i nadu i .. ljubav. Hvala vi čudaci čudesni.

A onima koji čitaju ovu priču želim milion Marića u njihovim životima, da ih stave kao melem na svoj život i da se probude ....


No comments:

Post a Comment

Thanks for comment...
Enjoy Life!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...